„Лептир на тестији Косаре Павловић“ Бошка Протића
У Народној библиотеци „ Др Милован Спасић“ у Рековцу, 20. фебруара је рековачкој публици представљен роман „Лептир на тестији Косаре Павловић“, аутора Бошка Протића из Крагујевца. О књизи је говорио Милош Шкворо, новинар, писац из Крагујевца, одломке из књиге је читала Василија Степановић, ученица ОШ „Светозар Марковић „ у Рековца, а домаћин вечери је био Александар Ристић, запослен у Библиотеци.
Без Косаре Павловић, не би било ни Јеротија Павловића, чији се „Лептир на бајонету“ тема претходног романа Бошка Протића , преселио на тестију његове жене Косаре.
Роман о Косари је роман о суштини женског бића, о учитељици, видарки и хранитељки која далеко од ратиштa, дубоко у позадини светских дешавања, и сама и усамљена у неком од бројних ратом обезмужених српских села,има само један циљ, сачувати децу и дом.
Њен је фронт ту око куће у којој живи, а свака раном зором умешена погача, сваки тањир топле чорбице, свака излечена дечја прехлада једна је добијена битка. Косара из свога рата у коме, скромно се држећи своје улоге, несвесна до делања по чистом инстинкту, излази као победница.
Овако Бошко Протић од живота и преживљавања преписује муку свеколику жене која испрати свог домаћина и ратника и остане да бије своје битке крај огњишта са пуним наручјем нејачи. Жене која од муке отима видело да процепа мрклину, да сећањем обасја и као луч светлосни понесе и пренесе даље…
Овако Бошко Протић исписује судбину жене-мученице, жене хероја, жене у ратном вихору која чувајућ децу, кућу, окућницу и образ чува и успева да сачува корење, јер без корења нема ни дрвета а камоли рода и порода… Овако речима подиже споменик свим мајкама које су децу ко пилиће наткрилиле и сачувале док су им парњаци у рововима и у јуришима земљу бранили…
Овако кује ордење и колајне за све безимене и безвремене…
Овако у роману “Лептир на тестији” оставља траг у времену и заорава бразду у памћењу…
Косара је метафора женске величине у сваком погледу: чврста у својим уверењима и ставовима, трпељива, постојана у невољи, која јасно разликује обавезу стварности од пустих снова. Косарина прича није само историјски (ауто) портрет жене једног доба. То је лекција несебичног давања које је савремени вредносни систем потиснуо. Лекција коју смо загледани у сопствена огледала, прскочили. И можда управо због тога остали ускраћени за осећај задовољства и среће који је она баш ту налазила. Једноставни традиционални обрасци живљења исписују историју.
Књига обилује сликама из свакодневног живота у ратно време, описано само у кратким приказима, иза којих стоје дубине страдања оних који су остали да чекају ратнике. Као што рекох, књига која се чита барем два пута и тема о којој се размишља небројено пута пошто је прочитана.
На представљању књиге се догодило нешто интересантно: стандардни шаблон представљања књиге гости су променили у једном детаљу (наизглед ситном): без велеумних и високопарних речи, компарација, егзалтација, класификација, комплиментирања и умног причања – о књизи је говорио ЧИТАЛАЦ!
Обичан, а елоквентан, ненаметљив, а занимљив – Милош Шкорић је дивно урадио тежак посао: заинтресовао је публику! (А која би смела да буде друга сврха организовања оваквих догађаја?). Успео је да „зарази“ присутне радозналошћу преносећи им свој читалачки доживљај „Лептира на тестији Косаре Павловић“.
Да је идеја (да публици говори „један од њих“) била добра добили смо потврду кроз неподељену пажњу током представљања и касније, учешћа у разговору о теми књиге.
У Рековцу су изостали мучнина и презир према бесмислу начина на који се представља написано а који аутора прате деценијама (и као слушаоца и као учесника).
За овај успели експеримент аутор је захвалио: рековачкој публици која му је поклонила време, Милошу Шкорићу који је поделио своје читање „Лептира на тестији Косаре Павловић“, Александру Ристићу, младом човеку који је професионално и дискретно артикулисао дружење, Василији Степановић за надахнуту интерпретацију одломака и Народној библиотеци „Др Милован Спасић“ на челу са Биљаном Томић која је била организатор и домаћин догађаја.
